Znate li ko je bio prvi srpski seljak filozof?

Ако је неко помислио да је намештање избора у Србији изум новијег доба, преварио се. Политичари никада нису били имуни на излазност од 110 одсто...........Овако је илустратор француског часописа „Le monde illustré” видео заседање Скупштине Србије 28. фебруара 1877. године на коме се гласало о закључењу мира с Турском

Прави парламентарни живот у Србији почео је доношењем Тројичког устава 1869. године, којим је одређено да свако ко је пунолетан и плаћа порез може да бира и да буде биран. Додуше, тај „свако” није могао да буде „дериште” млађе од 30 година и да буде „фукара” која плаћа порез мањи од шест талира. Исто тако, за посланике нису могли да буду бирани ни државни чиновници ни војници.

Гласало се јавно, од осам ујутру до заласка сунца, после чега би се гласови сабирали. На први поглед, слобода избора каква се само пожелети може, али само док се не схвати да је главни изборни чинилац била полиција. Избори су највећма зависили од воље власти, сељаци су увек питали кмета, а овај среског начелника за кога ваља да се гласа. У селима се власт још поштовала, док је у градовима била потпуно другачија ситуација. Тако је на изборима 1871. године у Београду, кандидат опозиције Аћим Чумић умало добио, све док полиција није одлучила да су избори превише неизвесни и увела резерву у виду палилулаца и ноћних чувара. У унутрашњости је пијана руља с моткама спроводила лов на гласаче опозиције.

Чумић на овим изборима није прошао, али је већ на следећим дошао у прилику да их лично намешта. Иако најгрлатији опозиционар, толико омиљен да је у Шумадији ушао у псовке, у владу Јована Мариновића 1873. године улази ни више ни мање него као министар полиције. После расписивања избора 1874. године Чумић даје оригинални допринос схватању демократије, што ће касније постати обичај. Наиме, неколико година пре него што се Стаљин родио, Чумић се досетио да кадрови све решавају: хтео је потпуно да се осигура да на свим важним местима има своје људе, па је променио целокупно полицијско особље. Основао је и тајни фонд од 3000 дуката за куповину гласова, а у исте сврхе је послужило и то што је немилице издавао дозволе за отварање нових механа. Непоткупљиве опозиционаре једноставно је похапсио. Да би спречио кандидатуру Јеврема Марковића (брата Светозара Марковића), изводи показну вежбу с топовима на брду изнад Јагодине.

Ипак, Јеврем побеђује, али на првом заседању Скупштине Чумић постаје председник владе и поништава гласање у Јагодини. Пре накнадних избора, похапсио је неколико десетина Марковићевих присталица, и овај не добија већину. На овим изборима пада и прва крв, у Горњем Милановцу је уб-ијен Павле Грковић, непуна три сата пошто је изабран за посланика. Убица никад није откривен, а удовица Павла Грковића је у писму Скупштини указивала на Чумића као налогодавца, а за само убиство је оптужила Кочу Радовановића, телеграфисту из Милановца, иначе Чумићевог човека. Тај Коча је неким чудом одмах после избора унапређен у београдску полицију. У међувремену, од новембра до марта 1875. године падају и Мариновићева и Чумићева влада, а после неуспешног гласања о неким предлозима, нови премијер Данило Стефановић, звани Чика Дача, чита указ којим је кнез Милан благоизволео да распусти парламент.

Тек 1874. године у Србији почињу да се јављају почеци партија, пошто су се до тада посланици делили на оне који су „за владу” и на оне који су „против владе”. Уз две највеће, Марковићеве конзервативце и Грујићеве либерале, почињу да се виде и назнаке треће, сведене на Адама Богосављевића и Милију Миловановића, познате као Адам-Милијина партија, а у будућности много познатија као радикали.

На изборима 1875. године први пут се виђа нешто што ће много касније постати предизборна кампања, где кнез у пратњи председника владе обилази источну Србију како би конзервативцима обезбедио победу. Пред кнеза су смели само они кандидати за посланике којима би полиција то дозволила, а ко није смео пред кнеза, није смео ни у Скупштину.

Чика Дача, иначе искусан полицајац, стално нарогушен, познат по томе што је посланицима псовао ближу и даљу родбину и никако није разумевао како се доношење закона може поверити неписменим сељацима, предузео је све изборне предрадње. Разместио је чиновнике, начелници су добили упутства за кога има да се гласа и, на крају, за доказане опозиционаре спремане су апсане.

Први је у апсу завршио Адам Богосављевић, због неког говора. Међутим, међу сељацима се пронела вест да је уб-ијен, и они бесни дојуре пред начелство. Не би ли спречио већи белај, начелник им изведе Адама, који се једноставно умеша у масу и оде. Несрећни начелник је после ишао у његово село да га моли да се врати у затвор, и не да није успео, него је раном зором морао да бежи док се сељаци не пробуде. Исто је прошао и министар правде. На крају, Чика Дача је одлучио да се ништа не ради када је увидео да у селу прилике лако могу да се закомпликују.

Друга половина Адам-Милијине партије, Милија Радовановић, осујећен је у покушају да буде изабран, и то на „фин начин”, како рапортира начелник јагодинског округа. А тај „фини начин” састојао се од тога да се похапсе сви они који су агитовали за Милију. Ипак, поред тога што се Чика Дача трудио из петних жила, на изборима побеђују либерали, а одбегли Адам Богосављевић постаје секретар Скупштине.

Између 1880. и 1882. избори су одржани чак три пута, и сваки пут су побеђивали радикали. На изборима у септембру 1883. године радикали су добили већину, да би скупштинско заседање почело декретом краља Милана, а у року од десет минута другим декретом Скупштина је распуштена. Убрзо је избила и Тимочка буна, а после разбијања радикала и гушења буне, напредњаци добијају апсолутну већину на изборима 1884. године.

После пораза у рату с Бугарском, за 26. април 1886. године расписују се нови избори који су, по сведочењима, прошли у таквој атмосфери да ни један једини посланик није изабран на законит начин. Председник владе Милутин Гарашанин дао је допринос изналажењу нових и нових начина да се крши изборна воља, овај пут тако што је хапсио посланике како не би могли да дођу на Скупштину. Међу посланицима је настала бежанија, скривање, пошто нико ко омркне у кревету није био сигуран да неће да осване у апсу.

Кад већ није могло да се искаже у Скупштини, стравично незадовољство Гарашаниновом владом дало је одушка на другој страни – у хајдучији. Вођени навиком да чим имају неки неспоразум с властима „а пушку, па у шуму”, многи одметнути радикали уб-ијају и пљачкају напредњачке присталице, а ако се успут деси, а углавном се деси, да се опљачка и неко ко није напредњак, шта да се ради. Језгро је било у западној Србији, у Драгачеву и око Ужица. Влада је употребила најоштрије мере, породице хајдука и јатака су расељаване, паљене су куће.

Гарашанинова влада убрзо је пала, а у владу Јована Ристића су ушли и радикали. У целој Србији настало је славље, али се оно брзо изметнуло у хајку на напредњаке. Једноставно, весеље није било потпуно ако се успут не пребије и неки напредњак. Многи напредњачки кметови завршили су у јарку, испребијани моткама, пљачкало се и палило навелико, а било је и јахања напредњака. Руља је стигла и пред Гарашанинову кућу, а када се урлање мат-еријализовало у виду камења које је полетело, Гарашанин је изјурио на прозор и почео да пуца из пиштоља.

На срећу, само је један демонстрант лакше рањен, док је тих дана у Србији пало 140 напредњачких глава. Пред септембарске изборе 1886. године напредњаци саветују своје да чувају главе и не иду на биралишта. Избори протичу по најбољем полицијском обичају, а после краткотрајне либерално-радикалске владе, краљ Милан даје мандат Сави Грујићу да окупи самосталну радикалску владу.

„L’ illustration” је у броју од 8. јула 1876. године неколико страница посветио Србији а ово су илустрације неких народних посланика и једног од заседања Скупштине Напредњаци у Београду заказују Главни збор своје странке за 14. мај 1889. године, као одговор на то да су им радикали семе за-трли на изборима за Уставотворну скупштину 1888. године. Збор је био у башти „Велике пиваре”, а улаз могућ једино уз позивницу. Грађани су могли да гледају преко плота, а то ће се показати као кобна одлука. Чим је последњи говорник завршио, из парка је полетело камење, неки напредњаци су повређени, а жандари су растерали нападаче. Када су се делегати разишли, вођа Милутин Гарашанин сео је да руча, са стотинак људи. Већ први залогај им је пресео, пошто је опет почела канонада.

После „артиљеријске припреме” уследио је прави јуриш радикала наоружаних моткама, пољопривредним алаткама и осталим приручним средствима погодним за политичку расправу и сучељавање ставова. Напредњаци се тактички повлаче у зграду пиваре, док у башти коју су заузели радикали прво темељно чисте све столове с храном, колико да прикупе снагу, па тек онда крећу у коначни јуриш на зграду.

Тада се појављује управник града с пандурима, па и сам министар Коста Таушановић, који је напредњацима обећавао сигурност. Полиција их је под кишом камења отпратила до Теразија, где је избила нова туча, овог пута још масовнија. Севале су песнице, радили ножеви, мотке, шта је ко дохватио, да би се на крају чули и пуцњи. Гарашанин се од сигурног линча сакрио у Министарство унутрашњих дела, а гомила напредњака у хотел „Касина”, што је радикалима био знак да на јуриш заузму и „Касину”.

Напредњаци су бежали кроз прозоре, верали се по крововима, а кафана је темељно демолирана. Министар Таушановић покушавао је да смири распламсале страсти, што му баш и није полазило за руком у маси која је решила да бије. После „Касине” прешли су на Гарашанинову кућу и партијску штампарију, које нису превише страдале, а сутрадан на још неке објекте у којима су се крили напредњаци. „Мајски нереди” завршени су тек када је маса прихватила апеле министра Таушановића, који је био врло убедљив када су иза њега стајали сви београдски жандари. Гарашанин је оптужен за убиство у оној пуцњави, а знајући како је само устројио судове, бежи из земље на годину дана. У нередима је повређено шездесет људи, док је један уб-ијен.

И после тога на свим изборима у Србији дешавале су се сличне ствари, од премештања учитеља, до тога да сељаци заробе начелника у згради, тако што је опколе наоружани секирама. У хајдуке се и даље одлазило право с биралишта, а ствари се нису знатно промениле ни у 20. веку, од ћоравих кутија на изборима 1945. године до крађе, шетњи и lex специалиса 1996. године. Стално се доказује да на изборима не побеђује онај ко добије највише гласова, него онај ко их броји.